Специјалитети
Претрага сајта
Последњи коментари
kafana je ekstra hrana je dobra jedino smo jednom probali...у Гурманова тајна
Pre 22 godine iy Nisa sam dobila na poklon stihove pesme...у Казанџијско сокаче
Nažalost, ne mogu na napišem puno toga lepog o ovom...у Српскa Брвнaрa
Najbolja jagnjetina u gradu, uz Bovinovu tamjaniku -...у Мали подрум
Odlicna atmosfera. prava kafanska! i konobar je legenda....у Три фењера
Занимљивости
„Таverna Sarbului“ - Букурешт, Румунија
Приликом летошњих путешествија провео сам извесно време у суседној нам земљи Румунији. Народ сличан нама по навикама, кухињи и пићу. Прво шта сам тражио и окусио била је домаћа јабукова ракија, познатија у Румуна као паљинка или цујка.... али да ћу наићи на праву правцату српску кафану, то се...
Литература
Кад кафића нигде било није
Крагујевачке кафане су у 19. веку биле стециште друштвеног живота, где су се играле позоришне представе, покретале новине, формирали књижевни кружоци и где се политички агитовало. Старе кафане, тачније њихова имена, својеврсни су оријентир у простору, али и у времену и историји сваког града....
Кафанске приче
Кафанска балада
Кафанска балада
У једном од оних турских сокака, са калдрмом која и трезног човека тера да тетура, стоји кафана.
Црна рупа у животима генерација иза нас, и свакако моје место немира. Шупа заправо, која чучи у сваком од нас, али се само 2 врсте људи и ћуди одваже да њена врата отворе. Ја лично, по речима ближњих, припадам једној врсти тих "кафанских свираца", иако себе никада нисам уврстио било где.
Раније сам се пропет на прсте као млади петао борио против генерализација нас "кафанских", и чврсто стајао испред "институције", али године на мојим раменима слежу, и истина већ одавно добија битке.
Замрзнуте слике и замрзнута лица не говоре више од очегледног, као у стрипу. Мутно, златножуто светло, пригушено димом вам се увлачи под кожу, и само један одлазак остаје на вама као жиг. На столу лимена пиксла и по нека рупа у карираном столњаку, једини начин да неки остану запамћени.
Свако од нас има свој сто и увек седи сам. Друштво му прави чашица са којом немо разговара, и док је испија осећа да и она испија њега, сваким цугом све брже.
И тај први, горки трзај „љуте“ од кога на тренутак не можете ни да размишљате јер вам ум трне.
За неке је то порок, а за друге једини начин да мирно склопе очи и не чују ратове и буре.
У свакој кафани су најтежа јутра и вечери. Јутром долазе локални доколичари, а ноћу они који тешко прегурају ноћ. Ови јутарњи нам свакако кваре просек, али од њих кафана живи, не од наших песама и писанија.
Ноћу кафана дише другачијим уздасима, тешко и у грчу. Врло се ретко може чути ишта више од предратног радија.
У тој тишини и друштву се бистре неке мисли, и путеви често бивају проходнији, некако се чак и лакше носе.
Тако отуђен заправо могу да будем свој, са својим тешким мислима.
Витомир Огњановић
Извор No Man's Land
апсолвирано 25.08.2011.
