Vrhovna komanda za boeme i noćobdije

Vrhovna komanda za boeme i noćobdije

Kako li se desi, da prvi put, njeno veličanstvo kafana otvori svoje grotlo i iz njega kuljaju mlazovi bezgraničnih emocija koji obuhvate čitavo telo potencijalne žrtve, i u svojim nedrima žrtvu zadrže sve dok ne ostavi ovozemaljski život?

Pun poroka, često obezglavljen i prazan, boem ostavlja trag u asfaltu za neke nove generacije što bi da se kite porokom. I tako odvajkada, do u bezvreme. Baš je da se čovek zapita, kako se to dogodi. Kada to, prvi put jedan musavi dečak sa tek isklijalim mustaćima krene u otvoreni flert sa tom isluženicom – kafanom.

Magloviti pesnički puteljci

Sve i da postoji tačan odgovor i putokaz da se podalje od poroka i slave drži onaj koji im nije dorastao, mladi bi se gušter uputio baš ka tvom izvoru, da tamo osunča neiskvarenu kožu, što će je vremenom prekriti brazde od suza i smeha. I od tuđih sudbina. Pomislimo li samo da su se Jesenjin ili Majakovski, povukli sa pozornice i književnosti i života sa svega oko tri decenije života, shvatićemo da se njihova boemska sudbina, odavno iscrtavala u peharima vina, čašama brendija i votke, a odatle samo prenosila na naredne generacije.

Pa se, eto, i u Srbiji, jedan mlađani filozof, princ od pesme, našao u zakulisju života, vraćajući se baš iz kafane. Da, mislimo na Miljkovića. Ali i na nebrojeno njih koji su svoje poetske i boemske sudbine delili sa precima i potomcima, ne birajući trenutak kom će da pripadnu. A kafana ih je nekako sve čekala nakon poraza ili pobede, da im pruži zagrljaj ili ih po ramenu potapše. Baš su se u kafanama stvarali književni pravci. Beogradski stil diktirali su okupljeni oko kafane Dardaneli, a prvi džez taktovi, prvi manifesti i prvi pesnički prevrati, dešavali se nigde drugde do u kafani. I to ponajčešće u onim prestoničkim kafanama. Premda je bilo još uvek meraklijskih mesta za dert i u gradovima poput Niša ili Vranja.

Od Dardanela do danas

Nije se taj koktel od krvi i meda, što u prevodu znači ime Balkana, smutio nedavno, niti je Beograd novajlija među prestonicama koje prednjače u provodu. No, da bi se od davnih dana do danas išlo putem stvaranja bogatog kafanskog nasleđa, prelazili su se planinski venci i preplivavala mora. Kada danas prelistamo kafane na sajtu beogradnocu.com uočićemo veliki broj kafana i shvatićemo da je Beograd morao da sve to temelji na vekovnoj tradiciji. I jeste. Još od najstarijih kafana do ovih koje se danas rado okite perjem starogradskog, među boemima bilo je onih pravih i onih koji bi po svaku cenu voleli da ih boemom nazovu. Ljudi su, istina, oduvek bili raznoliki, ali se taj kafanski dim decenijama nije menjao, već se samo gomilao bogatim iskustvom pojedinaca. Pa je suština kafane, voleli to ili ne, do danas ostala ista. Beg od sebe i stvarnosti.

Sigurno da ni prvi vlasnik kafane Dardaneli u kojoj su obitavali Milovan Glišić, Đura Jakšić, Stevan Sremac, Vojislav Ilić, nije slutio da će udariti temelj jednom modernom Beogradu, što će vek kasnije isijavati i dalje taj duh začetka avangarde. Nažalost su Dardaneli srušeni 1901. a na njenom mestu nikla je zgrada današnjeg Narodnog muzeja. No, duh Dardanela, nastavili su kasnije u drugim kafanama, kakav je onaj Kaporov “Tabor” da grade brojni pisci, slikari, novinari, muzičari onoga doba. I nijedna diktatura, bila ona šestojanuarska ili neka perfidnije obojena, nije sprečavala da se baš u kafanama pripovedaju storije i pričaju vicevi zbog kojih je letela glava sa ramena. A sve to, razume se, praćeno je specijalitetima kuće, ukusnom hranom što je u svojim genima nosila i Istok i Zapad i pokojom čašom vina, pintom piva ili čokanjem rakije. Nekada poznato “Proleće”, “Ruski car” ili “Mala Kasina”, samo su deo kafanskog nasleđa, što ga iz međuratnog vremena u savremeni film donose baš oni što po kafanama i vole da obitavaju. A o njima…

Glumci vezu goblen boemštine

Čak će i sujetni novinari i književnici odati priznanje glumačkim bardovima, kada je u pitanju kvantitet ispijanja alkoholnih pića u kafanama, pozorišnim bifeima nezavisno od toga da li je jutro namignulo ili noć obukla pižamu. Jedna od anegdota o kojima je glumac Caci Mihajlović često pričao, a tiču se čuvenog bifea Ateljea 212 je i anegdota o legend sprskog glumišta – Zoranu Radmiloviću. Umeo je taj da uhvati prstima nos, priđe damama za kafanskim stolom i pita, mogu li pripalim. Šalio se na svoj račun, ali vrlo često u mamurna jutra zaboravljao sve svoje šale. Anegdotu koja sledi prenosimo kako bismo iscrtali razliku između istinskih boema i onih koje bismo rečnikom današnjeg modernog Beograda  mogli nazvati šminkerima.

Naime, urbana legenda kaže da su u bifeu  Ateljea sedeli Radmilović i Dragan Nikolić. Nakon predstave, njih dvojica priredili su predstavu prisutnima, ispijajući pozamašne količine. Pijani Radmilović uspavao se za šankom, a Gaga ka uhvatio pod ruku, stavio u taksi i odvezao do kuće. Rešen da malo odmori od svega i probistri misli, Gaga Nikolić je od Radmilovićevog stana ka Ateljeu išao pešaka, sa rukama u džepovima, zviždućući po noći. Sav zadovoljan što je pobedio prijatelja u pijanstvu, rešio da se vrati u Atelje, dokrajči turu i pođe kući. Ubeđen da Radmilović, kog je prethodno presvukao u pidžamu, već plovi snovima, Gaga je otvorio vrata bifea i za šankom, ni manje ni više ugledao Zorana Radmilovića.

“Ajde, bre, čekam te već pola sata!” promaljalo se iza zaječarskog brka Radmilovićevog, koji se taksijem dovezao nazad do Bifea. E, to su vam pravi boemi.

“Da nećeš i krevet?”

Da su piće i boemština rodno ravnopravni, govori i anegdota o prvakinji pozorišta Žanki Stokić. Legenda kaže da su Čiča Ilija Stanojević i Bora Stanković o predstavi “Koštana” u kojoj je Ilija igrao Mitketa i koju je režirao, raspravljali noćima.  Po glumicu Žanku Stokić morala je da dođe njena služavka Magda, a nekom prilikom joj je relka i “Da nećeš, gospa Žanka, i krevet da ti donesem kod Tri šešira?”. Zanimljivo je to da današnje generacije baštine svoja iskustva upravo na isksutvima starih generacija, a o novim će se anegdotama tek govoriti. Na nama je, jelte, da duh kafane očuvamo onakvim kakav je, da mu ne dozvolimo da posrne niti mu nadenemo krila, pa da odleti nekud daleko od nas. Svih nas se tiče.
 

Никола Марковић

Извор

апсолвирано 18.12.2017.

Tweet

пошаљи коментар погледај коментаре (0)