Нишке кафане као стецишта јавног и културног живота

Стеван Сремац

У ранијим временима кафане су биле стецишта трговинских размена: многи су уговори и трампе ту извршене, у њиховим старинским и мемљивим собичцима.

У новије време, али још под Турцима, у нишким кафанама, поглавито код „Маргера“ – основаног још 1722 - склапане су завере противу турског режима.

Одмах по ослобођењу Ниша 1877. кафане постају стецишта јавног и културног живота у Нишу, уколико га је тада било. Они који су чинили такве „кружоке“ дабоме да нису били Нишевљани него „Пречани“ или Шумадинци.

Јавни живот се испољио у првим политичким зборовима који су одржавани у кафанама; културни од тренутка када је основана нишка гимназија 1878, позориште „Синђелић“, од доласка врло познатих професора: Стевана Сремца, Спире Калика, Петра Петровића, Стевана Никшића-Лале и др. Сремац је био више година централна личност и описивач нишког живота; нздалеко су чувена његова дела из нишког живота: „Зона Замфирова“ и „Ивкова слава“, доцније драматизована. Сремчев сто био је код „Маргера“, код „Еснафа“ и у још неколико мањих кафана; веће кафане није волео.

У кафанама, тако срдачно и једноставно за столом, уз мезе и покоју чашицу ракије или вина, стваране су многе културне установе Ниша. У кафани је пала мисао о оснивању позоришта у староме „Кнез Михаилу“, где ће се, у дворишту, давати и прве претставе. Тако је створена и прва певачка дружина „Синђелић“, па „Корнелије“, па „Бранко“ и „Цар Константин“, касније. Али су тако стварана и разна друга друштва. Певачка дружина „Синђелић“ била је још и – стрељачка! Идеју за оснивање те дружине дао је пок Стеван Никшић-Лала, наставник цртања, карикатуриста „Тета лије Аустрије“, иначе Србин из „Прека“, пребегли аустриски официр. Доцније се стрелци издвоје од певача и организују своје стрељачко друштво, а певачи оснују позоришни одбор „Синђелић“. И скоро пуних 50 година нишко позориште носиће то велико историско име, док стрељачко друштво постоји и данас као врло активно и угледно у своме стрељачком савезу.

Ћеле кула

У једној од нишких кафана, код „Оријента“, пао је предлог да се око преосталих зидина Ћеле - Куле, у којима су узидане главе српских јунака изгинулих на Чегру, подигне спомен-капела, да би се овај тужни, грозни и у свету јединствени споменик свирепости сачувао за будућа поколења. У тим зидинама су главе Стевана Синђелића и његових јунака из трагичне 1809. (Чегарска купола је симбол под којим се држи VI конгрес југословенских угоститеља у Нишу).

Чегар

И ловачко друштво постало је у кафани. Ниш је био са ловцима увек изистински срећан. Ту је рођен, ту је живео и умро чувени нишки ловац Калча, кога је Сремац дивно описао, а Михаило Голубовић – први Нишевљанин који је написао књигу – заиста овековечио у познатим „Калчиним причама“. Ловачко удружење и данас постоји у просторијама „Старе Србије“.

У нишким кафанама су имали седишта и разни еснафи многих још напредних и многих већ угашених заната.

Данас у скоро свакој нишкој кафани постоји по које друштво или какав клуб. Сви су они активни у раду на културном унапређењу Ниша.

Као свуда, дакле, кафане су и у Нишу не само места за пијанке и теревенке, него и места за јавне зборове и договоре, и за организовање многе културне активности. У том погледу оне имају данас значајну улогу сакупљача народних маса и јавних трудбеника.

Александар С. Живанић

Извор Удружење угоститеља у Нишу, 1939.

апсолвирано 03.12.2009.

Tweet

пошаљи коментар погледај коментаре (0)