Kafana „Orač“

Kafana „Orač“

Od tih kafana na glasu je bio lokal „Kod orača“ koji je niz godina držao Čiča Jordan Antonović, zvani Orden, simpatična figura starog Beograda. U nju su godinama navraćali mali ljudi: sitni činovnici, telegrafisti, poštari, abadžije, artiljerijski podnarednici, rabadžije, Cigani svirači, nekoliko pesnika i novinara dugih kosa i lepršavih kravata. Lokal je imao prostranu salu u kojoj su se održavale partijske konferencije i skupštine amala i rabadžija.

Najomiljeniji gost te kafane bio je Stevan Sremac (1855-1906). On je u toj ulici, koja se u ono vreme zvala Dva bela goluba, i stanovao. Prijatelju profesoru Miloradu Pavloviću Krpi je pričao da mu je tu „došla mnoga misao za priču... čuo mnogi izraz, interesantnu reč i zapazio koju karakterističnu osobinu“.

Sve što je tamo video i čuo on je beležio odmah čim dođe kući. Hiljadama takvih fraza, čitavih dijaloga ostalo je u njegovim zabeleškama. Mnoge su upotrebljene i ušle u koju njegovu priču.

Vedar i duhovit, Sremac je često u društvu pričao viceve i dobacivao pošalice. Jednom je Evžen Deroko govorio o nekoj rođaci čiji treći muž leži na samrtničkoj postelji: Kome li je ostavlja? A Sremac preko stola dodaje: „Četvrtom nesretniku“.

Ili kad je Žarko J. Ilić pričao o kaluđeru Sergiju da je u Gospođincima popio punu flašu vode, „svi su se tome čudili“. A Sremac: „Ako je to odista bio kaluđer Sergije i u flaši zaista voda, a ne rakija - onda se i ja čudim i ne mogu da verujem“.

Kad su mu kolege čestitale na izboru za akademika, pravdao se da sam on za taj izbor ne prima nikakvu odgovornost. „Ljudi kod „Ginića“ i „Orača“ nesumnjivo su iskreniji i prijatniji nego tamo“.

Posle Sremčeve smrti u Sokobanji 1906. godine njegovi prijatelji otkrili su mu u „Oraču“ mermernu ploču na kojoj ispod u kamenu užljebljene fotografije impozantnog sedog brkatog čoveka piše:

„1855 – 1906 za sećanje na velikog srpskog književnika Stevana Sremca koji je sedeo za ovim stolom“

Pesnik Velimir J. Rajić (1879-1915), koji je u toj ulici stanovao, spevao je ovde svoju poznatu pesmu „Na dan njenoga venčanja“, kao epilog svoje nesrećne ljubavi. Prvi stihovi glase:

„I srušiše se lepi snovi moji,
jer glavu tvoju venac sad pokriva
kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
prosta ti bila moja ljubav živa!“

Po objavljivanju pesme u Srpskom književnom glasniku 1905. godine, skupilo se veće društvo kod „Orača“. Svima im je tolika blagorodnost Rajićeva bila čak i nelagodna. Jedan od njih reče:

„Žao me je ovog našeg Velje. On ne poznaje žene. Molim vas, zar ona ga ostavila a on je blagosilja?“

„E, Veljo, reče drugi - ja ću te osvetiti.“

„Kako osvetiti?“ povikaše ostali. „Nećeš, valjda, zvati njenog muža na dvoboj?“

„Ne to, koješta! Parodisaću onu pesmu i poslati Velji“.

Književnik koji je napisao parodiju bio je Vladimir Stanimirović (1882-1956). Početak parodije glasi:

„Danas sam srećan koliko sam težak,
kada te videh pored tvoga vojna.
Onaj je samo i bio za tebe -
nisi me, gusko, ni bila dostojna!“

Tako je postala parodija pesme „Na dan njenoga venčanja“, koja je u ono vreme bila popularna i kojoj se i sam Rajić od srca smejao. U parodiji ima jedan stih koji je ovekovečio kafanu „Orač“ u srpskoj književnosti. Stih glasi:

„Ja ću i dalje ići kod „Orača“,
stalno, čim veče spusti svoja krila,
i šaputaću posle pete čaše:
Nisi me, gusko, dostojna ni bila!“

Kafana „Orač“ srušena je 1960. godine. Tako je nestao još jedan kutak staroga Beograda.

Живoрaд П. Joвaнoвић

Izvor Iz starog Beograda

apsolvirano 11.04.2012.

Tweet

pošalji komentar pogledaj komentare (1)