Анегдоте о српским писцима

Тин Ујевић у „елементу“

Био Љуба Ненадовић у Београду. Сретне га поштовалац и пита:

„Колико ћеш још седети у Београду”?

Ненадовић извади новчаник, преброја новац и рече:

„Само још за седам динара”.

Донео млади песник своје стихове Лази Костићу и моли га за мишљење. Када је Костић песме прочитао, младом колеги је написао:

„Свака строфа – катастрофа”.

Тин Ујевић, за опкладу, везаних очију, проба разна вина и погађа:

„Црно, преклањска берба. Донели сте га од Гинића. Сићевачко, лањско, троше га код Трандафиловића и Три сељака. Смедеревско, овогодишње, није најбоље. Виноград окренут југозападу…”

А онда му у чаши донесу воду. Песник проба и каже:

„Ово никада нисам пио”.

Јован Дучић је, као дипломата, често долазио у Београд и одседао у хотелу. Једном га пријатељ упита

„Дука, што стално одседаш по хотелима, кад можеш у Београду себи да купиш кућу”?

А песник одговори:

„Шта ће ми кућа, у Београду ћу добити улицу”.

Док је трајао књижевни караван по Херцеговини, Густав Крклец сазна да је Десанка Максимовић опет сломила ногу и да се налази у Игалу на лечењу. Предложи књижевној братији да Десанки пошаљу телеграм:

„Драга Десанка, мораш, коначно, схватити, да ниси стонога.”

Пролазио Михаило Лалић поред једне београдске библиотеке. Управник га препозна и позове га да сврати, а писац одговори:

„Хвала, не могу. Боље да не видим колико књига нисам прочитао”.

Путовао Бранко Ћопић некуд авионом. Време лоше, летелица се тресе. Да би одагнао страх, песник спева песмицу:

„Боже, иже јеси на небеси
ако ми се што год деси
ти удеси да ја паднем
у наручје стјуардеси”.

Ратко Адамовић даје рукопис свог новог романа „Стари храст” Миодрагу Булатовићу да прочита и каже му своје мишљење, а Буле се брани речима:

„Извини, Ратко, али не могу. Знаш, и ја сада нешто пишем, па се бојим да не утичеш на мене”.

Почетком деведесетих, прошлог века, када је у Београду било актуелно мењање имена улица, улази песник Пера Пајић у Српску књижевну задругу и каже:

„Остадосмо ми без улице у Београду”.

Милорад Ђурић га теши речима:

„Шта тебе брига, тебе чека улица у Ваљеву”, а Драган Лакићевић дода:

„Па после можеш да даш оглас у новинама: мењам велику улицу у Ваљеву – за мању у Београду”.

И још једна о Тину Ујевићу. И када је имао изнајмљен стан, Тин би радије, после пробдевене ноћи, одспавао мало на клупи у парку. Једном приликом, будећи га, жандарм примети још неког испод клупе:

„Побогу, господине Тине, ко је то са вама”, а песник каже:

„Тише, пробудићеш ми подстанара – Раку Драинца”.

Срели се критичар Милорад Р. Блечић и песник Мирослав Максимовић, па критичар вели песнику:

„Лако је теби било да успеш у књижевности: име си позајмио од Крлеже, а презиме од Десанке”.

Када је Црна Гора најавила одвајање од Србије, пита новинар Матију Бећковића:

„Шта ће Црногорци без Београда, ако се Црна Гора отцепи”, а песник, као из топа одговори:

„А зар ви мислите да ће Београд припасти Србији”?

На примедбу новинара да дело Данила Киша није велико, писац је казао:

„Нисам писао сабрана, већ одабрана дела”.

Књигу анегдота о српским писцима приредио Данило Јокановић

Ово су само неке од анегдота, у књизи „Анегдоте о српским писцима”, у издању издавачке куће „Граматик” из Београда. Књигу је приредио Данило Јокановић.

Својевремено, група аутора, припремила је за штампу књигу анегдота о српским писцима. Издавачка кућа, која је књигу требало да објави, угашена је, а рукопис је изгубљен. Књига, која се појављује пред читаоцима, настала је захваљујући супрузи Данила Јокановића. По повратку из кафана, он је својој жени препричавао догодовштине о српским писцима, а она је све то бележила. Тако су од заборава сачуване ове анегдоте.

За настанак ове књиге, више заслуга имају београдске кафане, него библиотеке. Помиње се више од 150 писаца, неки и по више пута. Многих имена, нажалост, нема, а знамо да анегдоте о њима постоје, али до њих, у некој поузданој верзији, нисмо успели да дођемо – објашњава Данило Јокановић.

З. Радисављевић

Извор Политика

апсолвирано 14.05.2012.

Tweet

пошаљи коментар погледај коментаре (0)