Specijaliteti
Pretraga sajta
kafana je ekstra hrana je dobra jedino smo jednom probali...u Gurmanova tajna
Pre 22 godine iy Nisa sam dobila na poklon stihove pesme...u Kazandžijsko sokače
Nažalost, ne mogu na napišem puno toga lepog o ovom...u Srpska Brvnara
Najbolja jagnjetina u gradu, uz Bovinovu tamjaniku -...u Mali podrum
Odlicna atmosfera. prava kafanska! i konobar je legenda....u Tri fenjera
Zanimljivosti
Srbi, stari narod
Srbi možda nisu najstariji evropski narod, ali su zato narod sa najdužom kafanskom tradicijom na Starom kontinentu: još 1522. Turci su na Dorćolu otvorili prvu kafanu. Posle Beograda, prvu kafanu 1592. godine dobija Sarajevo, London 1652, dve godine kasnije Marselj, u Beču je otvorena 1683....
Literatura
Kafana „kumovala” imenu Čukarice
Čukarica je dobila ime po kafani koja se nalazila na prostoru današnje šećerane. Držao ju je u drugoj polovini 19. veka čovek čiji je nadimak bio Stojko Čukar. Po njemu su je zvali Čukareva kafana, bila je veoma popularna i u nju su svraćali putnici i iz pravca Obrenovca, ali i današnje...
Zanimljivosti
Visoka politika uz čašu rakije
Visoka politika uz čašu rakije
„I zar to doba što pred našim očima izumire i, zar tu prošlost koja se pred našim očima briše, nije dužan kroničar da zabeleži te da mu, za poznija pokolenja, za istoriju našega javnoga života, ostane traga?“
Ovako je Branislav Nušić, čuveni komediograf i još čuveniji boem počeo svoju priču o beogradskim kafanama, svedocima prohujalog vremena u kojima je, kako sam priznaje, mladost proveo.
U kafanama se nekada i radovalo i tugovalo, stvarala umetnička dela, čak i vodila državna politika uz čašu rakije.
„Možda u mojoj nameri da se setim starih beogradskih kafana, koje izumiru zajedno sa životom koji se razvijao u njima, ima nečega i od toga sentimentalnoga osećanja, ali ima i nečega jačega od toga što može opredeliti jednoga hroničara da trgne iz zaborava stare beogradske kafane.
To je što su u stvari kafane naše pre rata bile jedini izraz našega javnoga života te, setiti se tih kafana znači dati dragocen prilog toga života u poluprošlosti“, piše Nušić i objašnjava kako je taj društveni život u gostionicama i mehanama nastao.
U doba začetka nove države, srpski domovi nisu bili tako pristupačni. Visoki zidovi, koji su kuću odvajali od ulice, skrivali su za sobom tih, miran i patrijarhalan život, obezbeđen od spoljnih uticaja.
„Sem o slavi i velikim godovima, Uskrsu i Božiću, kada su se spoljna vrata širom otvarala, sav se život u avlijama kretao između rodbine i komšiluka, spojenoga naročitim kapidžicima, tako da se kult komšiluka bio popeo na stepen najbližega srodstva.“
Sav ostali život kretao se kroz čaršiju i kroz kafane. Još u doba prvih dana života prestonice, dok su još Turci stanovali u varoši, veći i krupniji poslovi obavljali su se još tada u hanovima, putničkim svratištima. Kad su hanove, gde se sedelo na asurama povijenih nogu pod sobom, počele da zamenjuju kafane sa stolovima i klupama oko njih, prešao je ceo taj život u kafane.
Biznis na ćepenku
U tursko doba, sitniji su se poslovi završavali pred dućanima.
„Ćir-Nikolče prešao bi na ćepenak kod ćir-Sterije, tutnuli bi džezvu sa kafom u žar raspaljen u mangalu, kraj kojega bi čučalo čirače mešajući kafu komadićem za to naročito obrezanog štapića, a čorbadžije bi, podvijenih nogu pod sobom na ćepenku, šuškale povijenih leđa i oslonjenih ruku na kolena. To bi bili manji, sitniji poslovi.“
