Специјалитети
Претрага сајта
Последњи коментари
kafana je ekstra hrana je dobra jedino smo jednom probali...у Гурманова тајна
Pre 22 godine iy Nisa sam dobila na poklon stihove pesme...у Казанџијско сокаче
Nažalost, ne mogu na napišem puno toga lepog o ovom...у Српскa Брвнaрa
Najbolja jagnjetina u gradu, uz Bovinovu tamjaniku -...у Мали подрум
Odlicna atmosfera. prava kafanska! i konobar je legenda....у Три фењера
Занимљивости
Срби, стари народ
Срби можда нису најстарији европски народ, али су зато народ са најдужом кафанском традицијом на Старом континенту: још 1522. Турци су на Дорћолу отворили прву кафану. После Београда, прву кафану 1592. године добија Сарајево, Лондон 1652, две године касније Марсељ, у Бечу је отворена 1683....
Занимљивости
Бели шприцер, Пут вина, и Сокаче љубави
Миле Којчић (фото: Политика)
Када уђете у „Баћицу” прво вас дочека сокак Бели шприцер, па Пут вина, а онда наиђете на Сокаче љубави. У њима можете да нађете комшију, а неко, богами, и своју залуталу жену. Дешава се. Бивало је да по неколико њих залута овим сокацима. Него мужеви се плаше да их траже – шеретски ће Слободан Радојевић Данче из Свилајнца док нам објашњава називе сокака у овом викенд насељу. Ту су и сокак Свети Трифун, Бела Рада, Свилен конац и Југословенска.
Ових седам сокака настало је пре више од три деценије на месту на коме се некада налазио град Свилајнац. Насеље „Баћица” простире се на стотинак хектара, а сокаци на половини тог простора. У њима слободно време проводе пензионисани трговци, професори, приватници... Ови први имају, како сами рекоше колибе и викендице, а ови богатији праве виле са велелепним оградама, савременом расветом, поплочаним двориштима.
Сокак Бели шприцер назвао сам тако, јер су ме из њега увек позивали на истоимено пиће, Пут вина води у прелепе винограде, у Сокачету љубави живе женскароши, који увек имају понеку даму, Свети Трифун сам крстио због записа посвећеног овом свецу. Сокак Бела Рада добио је име по псеудониму певачице која има у њему огромну викендицу, а Свилен конац понео је име због Николе кројача, који дугмад ушива таквом врстом конца. Југословенска је добила име због тога што у њој живи пуно националности попут Хрвата, Албанаца, Влаха, Бугара, а имамо и Еру из Ужица – додаје Данче, трговац у пензији, који је не само именовао сокаке, већ и направио путоказе до њих.
Његов комшија у Сокачету љубави Миле Којчић, пензионисани радник свилајначке Електране, хвали се да су још пре три деценије у насеље „довели” воду и струју и то подземно да не би могли да им је краду. Већ дуже време размишљају да региструју сокаке у општини и да их асфалтирају, али, како каже, нико не сме да загризе. Од асфалтирања неће одустати да прашина не би падала на њихове винограде.
Најбоље се живи у Сокаку љубави. Имам колибу у правом смислу те речи, али сам задовољан. Оптужују ме да се сокак зове по мени, јер сам удовац. Ко први пут дође у мој сокак има неке асоцијације, али није тако. То је пут пријатељства – враголасто ће Миле.
Одустајем од коментара назива овог сокака – убацује се у разговор Пера Милошевић, Милетов први комшија.
Једва дочекавши да промени тему, Миле је почео да хвали Перу јер захваљујући њему више не газе блато, кроз које није могло да се прође ни у чизмама. Објашњава нам да је Пера петнаестак година био председник комисије за пољске путеве и да су сваке године бацали око 3.000 кубика камена да би утабали пут.
Јесте. А сад се само мучим. Печем ракију ево већ више од недељу дана. Имам шљивар од 120 садница. Набрао сам више од 1.500 килограма шљива од којих ћу да направим 300 килограма љуте ракије. Биће и за дружења и за продају. Ове године сам имао и много лубеница, па сам поклањао, јабуке су се савиле од рода, имам паприке, орахе, виноград. Не треба ми ништа, јер све могу да купам, али волим да радим – опет ће Пера.
А онда са нашим саговорницима кренусмо код Николе Пантића, који је са 72 године најстарији мештанин овог занимљивог насеља. Он је 20 година израђивао одела „по мери”, а сада ужива у пензионерским данима на тераси окупаној несвакидашњим октобарским сунцем са које се пружа панорама Свилајнца.
Од општине Свилајнац добио сам почасно писмо „великог грађанина” као стари кројачки вук. Наградили су ме, како пише у писму, за свакодневно добро расположење, радост у послу који сам обављао, за власништво великог броја пријатеља, увек испружену руку и осмех за радост живљења. Срећан сам што сам наставио занатску лозу коју су започели мој покојни деда Никола, абаџија, и покојни отац Ђорђе, опанчар. И што са мојим пријатељима уживам у овом кутку природе – каже Никола.
Огрнути плаштом топлине пријатељства и гостопримства, носећи са собом затурене успомене ових драгих људи и сонату мигољеће јесени, остависмо наше саговорнике у њиховом, готово ванвременском насељу. Омеђени временом, дозволисмо сутону да несвакидашњи дан расточи у кап пролазности. Одлазимо задовољни због сазнања да само љубављу недоречен живот са проклетством самоће умире.
Оригинални путокази
У овом насељу путокази су прекривени патином прохујалих времена. Данче је то постигао тако што их је направио од храстовине, називе сокака утиснуо такозваном ротофрезом, потом их нагорео, а онда премазао сандолином. А да дрво не би иструлело од киша, путокази су прекривени поцинкованим лимом.
Гостују и певачи
Мештани насеља рекоше нам да су код певачице Беле Раде, чије је право име Радмила Стојановић и која живи у Немачкој, често гостовали Лепа Лукић, Кодић, Кордић и остали познати певачи.
Зорица Глигоријевић